Racija hortijevske Mađarske počela je 4. januara 1942. godine, ubijanjem u Šajkaškoj, nastavljena je u Novom Sadu, Čurugu, Gospođincima, Đurđevu, Mošorinu, Titelu i drugim mestima a završena 25 dana kasnije u Bečeju. video icon
U Novom Sadu polaganjem venaca na spomenik na Keju žrtava racije obeležena je 83. godišnjica Pogroma u Novosadskoj raciji.
Prisutnima se najpre obratio gradonačelnik Novog Sada, Milan Đurić.
Prema rečima gradonačelnika Novog Sada Milana Đurića, kultura sećanja igra ključnu ulogu u očuvanju jednog naroda i države.
"Ubijane su žene, deca i stariji ljudi kako bi se dodvorili nacističkoj politici. Crna senka je nadvila Čurug, Vilovo, Gardinovce, Titel, Srbobran i Novi Sad, gaseći srpska i jevrejska ognjišta. Ovo mesto nosi poruku šta može da se desi kada pravda utihne", rekao je Đurić na obeležavanju Pogroma.
Đurić je dodao da je u pitanju događaj koji je Novi Sad zauvek zavio u crno, te da su Šajkaška i Novi Sad poprište jednog od najvećih masovnih ubistava u Drugom svetskom ratu.
"To sećanje ćemo čuvati ako pamtimo ličnosti koje smo izgubili. Mržnja nikad ne sme biti jača od ljubavi, a mi moramo sačuvati slobodu Srbije", kazao je Đurić.
Pomen je održao vrhovni rabin Jevrejske zajednice u Srbiji Isak Asiel.
"Zahvaljujući snazi svoje vere, jevrejski narod je preživeo vekove. Nikada nije posumnjao u tvorca. Prihvatanje teške sudbine privid je ropskog mentaliteta, inače bi jevrejski narod nestao još odavno. Hteli su da narod odustane i prestane da se nada, ali jevrejski narod se nije slomio, reči su vrhovnog Rabina.
Pomen Srpske pravoslavne crkve održao je Mitropolit bački gospodin Irinej, uz sasluženje Episkopa mohačkog gospodina Damaskina i novosadskog sveštenstva.
"Podsetiću i vas i sebe na smisao sećanja na nevine žrtve prošlosti. Prva i najvažnija je da se za njihove duše molimo na dan sećanja, znači da to sećanje ne negujemo samo kao mentalno stanje nego ih predajemo ljubavi božijoj što je jedino večno sećanje. Druga dimenzija tiče se nas samih. Nemamo pravo na zaborav, s jedne strane iz pijeteta a sa druge iz opreza prema onome što se može desiti u budućnosti kako bi se eventualni zločini sprečili, rekao je Mitropolit.
Kako je rekao tužno je što se danas u raznim delovima svakodnevno dešava neka vrsta novosadskog pogroma. Na nama je, kaže, da se trudimo da uvek budemo ljudi i u neljudskim uslovima da opstanemo kao ljudi, da činimo "sve što do nas stoji", govorio je patrijarh Pavle.
U svetu se danas najčešće čuje reč "mir" a mira nema. Razlog za to je što ljudi nezasito teže za onim što nemaju i po svaku cenu su spremni da to nešto dobiju ili otmu. U menjanju sveta nabolje moramo početi od sebe samoga , ako sebe ne menjate "nikome drugom ne možete pomoći". U svakom narodu pored onih koji čine zlo, postoje i ljudi koji spasavaju dušu svog naroda pred Bogom i istorijom. Ne smemo zbog pojedinaca čitav jedan narod proglasiti genocidnim", poručio je Mitropolit u želji da Bog daruje večni život i carstvo nebesko svim žrtvama bez izuzetka.
Istoričari govore da je ubijeno više od četiri hiljade ljudi, najviše Srba i Jevreja. U Novom Sadu, racija je počela 21. januara. Tela ubijenih bacana su pod led Dunava.
Mađarski okupatori su januara 1942. izvršili masakr, masovni zločin, u Južnoj Bačkoj, u Novom Sadu, Šajkaškoj, Bečeju.
Navodno je cilj bio obračun sa ustanicima, a u stvari sistematski su uništavani ugledniji Srbi, posebno oni koji su doživljavani kao opredeljeni za srpski identitet Bačke. Sistematski su takođe uništavani i tamošnji Jevreji.
Ubijeno je, koliko se zna, 3.809 ljudi, a među njima 1.068 žrtava su bili Jevreji, kao i Romi. Činjenica da su među ubijenima 477 njih bila deca, a 927 osobe ženskog pola dokazuje da je cilj zločina bilo uništenje istaknutih Srba i Jevreja, a najmanje nekakvih ustanika.
Racija je započela 4. januara, prvih dana u selima Šajkaške, Čurugu, Gospođincima, Đurđevu, Šajkašu, Titelu, Mošorinu, Vilovu, Gardinovcima, Žablju, Loku, a potom je nastavljena u Novom Sadu. Tragično su stradali takođe, Srbi i Jevreji u Srbobranu, Temerinu, Bečeju. Akcija je okončana 29. januara. Ubijanja je bilo na nekoliko lokacija, a savremenicima je posebno ostalo sećanje na masovno ubijanje novosađana na obali Dunava i potom guranje žrtva pod led koji je tada okovao reku.
Među ubijenima januara te 1942. tokom masakra u Južnoj Bačkoj, koji se najčešće naziva Novosadska racija, bio je i dr Ignjat Pavlas, kao i njegova supruga Olga.
Ignjat Pavlas bio je istaknuti javni i nacionalni radnik u Novom Sadu, nosilac prisajedinjenja Vojvodine Srbiji 1918, uz Jašu Tomića, a tragično je stradao 23. januara 1942. godine. Ugledni advokat, istakao se zalaganjem za Srbe i u vreme Austrougarske, kao tokom Svetskog rata kada je organizovao prihvat i smeštanje srpske dece, žrtava rata, i posebno u vreme raspleta 1918. godine. Kada je ubijen 23. januara 1942. imao je 55 godina.
Sa broda Rečne flotile Vojske Srbije, venac u Dunav spustila je predsednica Skupštine Grada Novog Sada Dina Vučinić, venac u ime Pokrajinske vlade položila je predsednica Maja Gojković, a prisustvovao je i ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Nemanja Starović, kao i gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić.
U programu obeležavanja Novosadske racije na platou ispred spomenika "Porodica" učestvovao je hor Jevrejske opštine "Hašira" i hor Saborne crkve "Sveti Georgije", a članice Kola srpskih sestara poslužile su prisutne koljivom i pogačom.
Pod nazivom "Ledena tišina - sećanje na žrtve Pogroma 1942. godine", program obeležavanja Novosadske racije u organizaciji Kulturnog centra Novog Sada, realizuje se od 21. do 27. januara.
